PAUL GAUGUIN

Paul Gauguin je rodjen u Parizu 7. juna 1848. Poceo je karijeru kao preprodavac akcija u firmi Berten. Slikarstvo mu je bilo samo kao hobi, obicno je slikao subotom negde u prirodi. Kao pocetnik Gauguin je slikao realisticki, cak je i izlozio jednu takvu svoju sliku u Salonu 1876.godine. Izlagao je na sestoj i sedmoj impresionistickoj izlozbi, 1881. i 1882.godine. Onda je 1883. neocekivano napustio posao da bi se potpuno posvetio slikarstvu.

On je izabrao oko 1885.godine Bretanju da bi pejzazima, mrtvim prirodama i portretima ostvario pojednostavljeno slikarstvo mrlja, upadljivih razlika izmedju cistih boja, sve proizvoljnijih u odnosu na prirodne boje, zbog potcinjavanja zahtevima uskladjivanja kompozicije. Susret u Bretanji sa Emileom Bernardom podstaknuce Gauguina da se konacno odvoji od naturalizma tj. podstaknuce ga da krene prema onim sazetijim i zatvorenijim oblicima koji su potcinjeni zahtevima dobre kompozicije i prema tzv. "kloazonizmu" kad ce te oblike sputati izrazitim konturama.

"Nemojte slikati suvise prema prirodi", preporucuje Gauguin jednom svom prijatelju, "umetnost je apstrakcija, izvucite je iz prirode razmisljajuci pred njom, i razmisljajte vise o tvorevini koja ce iz toga nastati; jedini nacin da se uspnete do boga jeste da radite kao i nas uzviseni gospodar- stvarate". I pocinje da uokviruje oblike snaznom i sintetizovanom linijom, pocinje da odbacuje modeliranje, zadrzava od boja koje nam nudi priroda samo najvaznije tonove, a nanosi ih u manje-vise ravnim povrsinama. On brise i senke ako smatra da je korisno, odbacuje vazdusnu perspektivu i tek jedva koristi linearnu; dubinu sugerise prvenstveno planovima.

Pored japanskih estampa, koje su izazivale opste divljenje, on je visoko cenio i naivne, sarene slike narodne umetnosti. Iako je to bila retkost za to vreme on nije oklevao da iz narodne umetnosti crpi poruke. "Velika zabluda", govori je, " to je grcka kultura, ma kako lepa bila. Za mene varvarstvo znaci podmladjivanje." 1891.g. nakon licitacije, na kojoj je dobio novac za put, i oprostajne veceri u kafani Voltaire otisao je na Tahiti. "Oslobadjam se pomalo civilizacije", uskoro je sa zadovoljstvom napisao, "Pocinjem da mislim jednostavno…". Sadamu oblik postaje puniji, crtez jos odlucniji, a kolorit bogatiji. I vise nego spoljasnju stvarnost, on izrazava unutrasnje osecanje zivota. Nakon dve godine iz finansijskih razloga se vraca u Francusku, da bi 1895. ponovo otputovao da se nikad vise ne vrati u Evropu. Stvarnost mu je davala samo osnovu, na koju je njegova plodna masta dodavala stabla s plavim liscem, crvene vode, livade boje ametista. Njegov se posao uproscavao, postizao je cistotu koja se ogledala isto toliko u snaznoj i jasnoj harmoniji linije koliko i u cudesno uzvisenoj harmoniji boje.

Paul Gauguin izjavljuje da je hteo da "vrati slikarstvo njegovim izvorima". I dodaje: "Hteo sam da uspostavim pravo da se sve sme". On je stvorio originalnu umetnost koju je nazivao sad simbolizmom, sad sintezom, uostalom uvek ironicno. Katkad je govorio:"Pa hajd’ nek’ bude smbolizam", a ponekad je pisao:"Zivela sinteza!". U svakom slucaju, ma kako nazvali to slikarstvo, ono svakako predstavlja nov oblik umetnosti.

"Vizija nakon propovedi"1888. (sl.4)

Ova slika je bila jedan od prvih potpunih iskaza o boji kao izrazajnom cilju po sebi, a ne necemu sto opisuje izvestan vid prirodnog sveta. Kao takva ona obelezava jedan od

najvecih trenutaka oslobadjanja u istoriji zapadne umetnosti. Gauguin je ovde toliko zbio prostor da dominantno crvenilo pozadine prosto hoce da izadje napred, preko izbliza vidjenih glava seljanki u prvom planu. Glavnu misao ove slike Gaugui je objasnio u pismu Van Goghu: "Mislim da sam u tim likovima postigao veliku rusticnu i "praznovernu" jednostavnost. Sve tako strogo… ja mislim da pejzaz i borba postoje samo u masti tih ljudi koji mole, kao rezultat propovedi. Zato i postoji kontrast izmedju tih stvarnih ljudi i borbe u tom pejzazu koji nije realan i nerazmeran je. Likovi Jakova i andjela i jaka dijagonalna zakrivljenost drveta baziraju se na japanskim drvorezima."

"Ia Orana Maria"(sl.5)

U prolece 1892. Gauguin pise prijatelju: "Naslikao sam jednu sliku: andjeo sa zutim krilima koji skrece paznju dvema Tahicankama na likove Marije i Isusa, takodje Tahicana.

U pozadini su tamne planine i procvetalo drvece. Tamno ljubicasti put i smaragdno zeleni prednji deo slike. Potpuno sam zadovoljan sa ovom slikom."

"Manao Tupapau"("Duh mrtvih bdije") sl.6

Jedne noci vrati se u svoju kolibu spazio svoju ljubavnicu Tahicanku Tehuru kako lezi na krevetu u tami koje se ona uzasno bojala. 8.decembra 1892. pisao je svojoj supruzi Metti, s kojom se bio razisao: "Naslikao sam akt mlade devojke. U takvom polozaju dovoljna je samo sitnica ppa da sve ispadne vulgarno. No, ipak sam je hteo naslikati u toj pozi: zanimale su me linije i radnja… Ti ljudi se veoma boje duhova mrtvih. Morao sam objasniti njen strah minimumom ucenih sredstava, ne onako kako se to radilo u proslosti. Da bih to postigao opsti sklad je mracan, tuzan, zastrasujuci, te se vizuelno doima poput pogrebne zvonjave: ljubicasto, tamnoplavo i narandzastozuto… U pozadini ima nesto cveca, no buduci da je zamisljeno ono ne sme biti stvarno. Kod mene ono lici na iskre. Polinezijci veruju da su nocne fosforescencije duhovi mrtvih. Veruju u njih i boje ih se. Konacno, naslikao sam duha vrlo jednostavno kao malu, bezazlenu zenu, jer devojka moze videti samo duh mrtvoga kad je on povezan s mrtvom osobom, tj. S ljudskim bicem kakva je ona sama."

"Odakle dolazimo? Sta smo? Kuda idemo?" (sl.7)

U decembru 1897. Gauguin nije vise mogao podneti zivot, pa je odlucio da se ubije. Ali pre nego sto je to pokusao naslikao je ovu sliku o kojoj on sam kaze sledece: "Hteo sam pre smrti da napravim jedno veliko platno koje sam dugo imao u glavi i radio sam dan i noc u velikoj groznici… Verujem da ovo platno ne samo da prevazilazi po vrednosti prethodna, nego da nikada necu napraviti bolju ni slicnu sliku. U nju sam pre svoje smrti ulozio svu snagu, toliko tuzne strasti i viziju tako cistu da preuranjenost iscezava, a zivot iz nje izbija." Ovu veliku sliku je Gauguin opisao: " U donjem desnom uglu je dete koje spava i tri zene u sedecem polozaju. Dve figure obucene u ljubicasto poveravaju svoje misli jedna drugoj. Ogromna figura koja cuci, van svakih proporcija, sa podignutom rukom i sa cudjenjem gleda u ove dve koje se usudjuju da misle o svojoj sudbini. Figura u sredini bere voce. Dve macke u blizini deteta. Bela koza. Idol, sa misteriozno i simetricno podignutim rukama, kao da pokazuje na one koji su ispod njega. Devojka koja sedi (Gauguinova "zena" Pahura) izgleda kao da slusa idola. Na kraju, stara zena ,koja se pojavljuje da prihvati sve, zavrsava pricu. Na njenim nogama nepoznata bela ptica…predstavlja uzaludnost reci. Scena je smestena na obalu male reke u sumi. U pozadini je okean, a ispod njega planine susednog ostrva."

Paul Gauguin je umro 8. maja 1903. godine od srcanog napada. Slika "Bretonsko selo pod snegom" je ostala nedovrsena.

POSTIMPRESIONIZAM UVOD CEZANNE VAN GOGH SEURAT

TOULOUSE-LAUREC ZAKLJUCAK LITERATURA